Pi­še: Mag­da PEter­nek


Ni­ka­da ni­sam vo­lje­la ri­ječ ‘’si­stem’’. Ne za­to što ni­ka­da ni­sam bi­la si­ste­ma­tič­na (ni­ti ću), već što me sa­ma kon­struk­ci­ja ri­je­či auto­mat­ski sta­vlja u ka­lup, a ja i ka­lup se još od ‘’ma­lih no­gu’’ ne ‘’mi­ri­še­mo’’. Čak ni za onu ‘’uka­lu­plje­nu’’ tor­tu ne da­jem ni pet pa­ra. Ka­ko Vi­ki­pe­di­ja ja­vlja, a uči­li smo i u ško­la­ma, si­stem pred­sta­vlja skup ele­me­na­ta, re­al­nih ili ap­strakt­nih, pred­sta­vlje­nih kao cje­li­na, gdje svi ele­men­ti me­đu­sob­no in­ter­re­a­gu­ju, po­ve­za­ni s bar jed­nim dru­gim ele­men­tom, i svi za­jed­no slu­že za­jed­nič­koj svr­si. Vr­lo ja­sna i tač­na de­fi­ni­ci­ja. Re­al­no, ne mo­že joj se su­prot­sta­vi­ti. Njoj ne­mam ni na­mje­ru, ni­ti ovoj vr­sti si­ste­ma, ali za­to imam i ho­ću onom ko­ji je pod svo­ju ša­pu sta­vio sva­ki mo­gu­ći ele­ment dru­štva, ne do­zvo­liv­ši mu ap­so­lut­no da di­še, i da kao neo­p­ho­dan po­seb­ni seg­ment bu­de dio zdra­vog ži­vot­nog si­ste­ma. Po­ga­đa­te, na­rav­no, da je ri­ječ o po­li­ti­ci, tj. o po­li­tič­kom si­ste­mu. Sve, baš sve se na­la­zi pod nje­go­vom pa­li­com, isti ‘’di­ri­gen­ti’’ već go­di­na­ma ne si­la­ze sa sce­ne, zna­ju za sa­mo jed­nu kom­po­zi­ci­ju, i ne pa­da im na­pa­met da pro­ši­re re­per­to­ar.
Ne­po­sred­no pred iz­bo­re u Sr­bi­ji, mu­zič­ka gru­pa ‘’Be­o­grad­ski sin­di­kat’’ ob­ja­vi­la je svo­ju no­vu pje­smu pod na­zi­vom ‘’Si­stem te la­že’’. Od­li­čan tekst, bun­tov­nič­ki (a i ka­kav bi dru­go bio), du­bok, za­di­re u naj­o­sje­tlji­vi­je po­re dru­štva, opo­mi­nje i pod­sti­če. O nje­mu se mo­ra in­ten­ziv­ni­je i upor­ni­je raz­mi­šlja­ti od tre­nut­ne emo­ci­je, ko­ja vje­ro­vat­no iza­zi­va naj­ja­či uti­sak. Jer, ako te la­že si­stem, ko­ji je po svo­joj de­fi­ni­ci­ji, a i tre­ba­lo bi ta­ko bi­ti, kom­plek­sna stvar, ko ti on­da go­vo­ri isti­nu? Bog­me, ni­ko. Upra­vo za­to oba­ve­za svih nas je da tra­ži­mo isti­nu, da je de­cid­no i kon­stant­no zah­ti­je­va­mo i da je zdra­vim ra­zu­mom iz­vu­če­mo iz ap­so­lut­ne po­li­tič­ke blo­ka­de. Jer, ka­ko ‘’re­ko­še’’ ‘’sin­di­kal­ci’’ u pje­smi- ‘’Ni­si du­žan ban­ci, već si du­žan svo­joj dje­ci’’.
Ne smi­je­mo ni­ka­ko do­zvo­li­ti da ‘’lov­ci’’ na na­še nov­ča­ni­ke, na na­šu eg­zi­sten­ci­ju, kob­ci na zdrav ra­zum, po­sta­nu ono što im i je­ste kraj­nji cilj-lov­ci na du­še, a na­še du­še da bu­du nji­hov pli­jen. Ne smi­je­mo se ni­ka­ko za­do­vo­lji­ti nji­ho­vim pro­vid­nim obe­ća­nji­ma, krat­ko­roč­nim uslu­ga­ma. Taj osje­ćaj pri­vid­nog za­do­volj­stva sa­mo je po­god­na osno­va za strah, tje­sko­bu, osje­ća­nje pra­zni­ne i be­smi­sla. Cilj sva­kog si­ste­ma, ko­me je je­di­na pre­o­ku­pa­ci­ja u stva­ri ras­pad si­ste­ma- je­ste iz­o­pa­če­nost dru­štva. Lov­ci na du­še svim si­la­ma se tru­de (na­ža­lost i uspi­je­va­ju) da iz­o­pa­če­nost ne­ljud­skih cr­ta lič­no­sti po­sta­ne ne sa­mo nor­mal­na i pri­hva­tlji­va već i po­želj­na po­ja­va u jed­nom dru­štvu. U ta­kvoj at­mos­fe­ri ne­hu­ma­no­sti i na­sil­no za­mi­je­nje­nih ulo­ga, po­sta­je­mo ta­o­ci ne­mo­ći i svje­do­ci si­stem­skog uni­šte­nja iden­ti­te­ta. Na­ža­lost, u toj ma­ši­ne­ri­ji i u op­štoj do­mi­na­ci­ji de­struk­tiv­no­sti ri­jet­ko do­la­zi do ‘’si­stem­ske gre­ške’’. Sve, ap­so­lut­no sve je pod­re­đe­no op­stan­ku la­ži, oko­vi­ma ilu­zi­je i ide­o­lo­škoj mi­sti­fi­ka­ci­ji. Lov­ci na du­še ne­će se za­u­sta­vi­ti dok god ima­ju ‘’me­ta­ka’’ u ‘’ci­je­vi­ma’’ dis­kri­mi­na­ci­je.
Ka­ko dru­ga­či­je ob­ja­sni­ti ne­go kla­sič­nim ugnje­ta­va­njem psi­he i zdra­vog ra­zu­ma vi­še­ne­djelj­no no­vin­sko iz­vje­šta­va­nje žu­te štam­pe o još ne­pro­na­đe­nom ubi­ci ili ubi­ca­ma ne­sreć­ne mla­de pje­va­či­ce u jed­nom be­o­grad­skom na­se­lju?! Ka­ko dru­ga­či­je shva­ti­ti ovo bru­tal­no (pri­je sve­ga pre­ma žr­tvi) no­vi­nar­sko ‘’nad­me­ta­nje’’ u što mor­bid­ni­jim na­slo­vi­ma, ne­go kao kraj­nje iži­vlja­va­nje?! Be­sram­no je jed­na ljud­ska tra­ge­di­ja svje­sno do­ve­de­na do kraj­njih gra­ni­ca pri­mi­ti­vi­zma. Pi­tam se, a pi­ta mi se i ra­zum-gdje je tu si­stem? Zar on ni­je du­žan da nas sa­ču­va od ta­kvih stva­ri? Gdje je zdrav ra­zum, gdje je no­vi­nar­ska eti­ka? Gdje je ljud­skost, gdje je sa­o­sje­ća­nje, po­što­va­nje i žr­tve i uop­šte čo­vje­ka? Ko je taj ko je ljud­sku tra­ge­di­ju i do­sto­jan­stvo iz­jed­na­čio s vi­si­nom no­vin­skog ti­ra­ža? Upra­vo taj si­stem, ko­ji se pa­ra­zit­ski hra­ni upra­vo onim što sam pro­iz­vo­di. Upra­vo ta­kav je na sna­zi već sko­ro tri­de­set go­di­na u či­ta­vom re­gi­o­nu. Isti lov­ci, u istim šu­ma­ma. Ista me­ta, isto ra­sto­ja­nje.
Za­to, ne bu­di­te me­ta, ni cilj ta­kvi­ma! Ne do­zvo­li­te da vas me­lje si­stem ne­hu­ma­no­sti, ne­mo­ra­la i bez­du­šno­sti. Ču­vaj­te du­šu, bez nje ne mo­že­te ni na onaj svi­jet. Bez nje ste ni­ko i ni­šta. Ona ni­je na pro­da­ju. Ja sam do­sled­na. I ja i moj bič. Jer, lov­ci na du­šu su kič.
(Autor je pje­snik)